Search
  • Teodora Vuksanović

⚖️ OSTVARIVANJE ALIMENTACIONIH ZAHTEVA U INOSTRANSTVU ⚖️

Ako ste dete razvedenih roditelja sigurno znate koliko je teško ostvariti svoja prava od roditelja koji neredovno ili uopšte ne plaća svoju zakonsku obavezu izdržavanja.

Zašto je najteže naplativo novčano potraživanje ono nastalo iz zakonske obaveze izdržavanja deteta?


Upravo zbog toga što se obaveza izdržavanja do detetovog punoletstva plaća drugom roditelju koji samostalno vrši roditeljsko pravo (samohrani roditelj), dužnik ove obaveze je u ubeđenju da će njegov bivši supružnik novčani iznos na ime zakonskog izdržavanja potrošiti na sebe, te se uglavnom opredeljuje za povremenu kupovinu poklona detetu u vidu obuće, odeće, pribora za školu ili igračaka. Ovakva povremena davanja dužnika, ali i plaćanja vrtića, jezika, sportova ne predstavljaju plaćanja na ime, u narodu kolovijalno nazvane „alimentacije“, i dužnika ne mogu osloboditi ove obaveze. Intencija zakonodavca bila je pre svega usklađivanje domaćih propisa sa relevantnim međunarodnim dokumentima kao što je Konvencija o pravima deteta, koja propisuje da svako dete ima pravo na životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta. Kako bi se obezbedio takav životni standard zakonodavac je predvideo minimalnu sumu izdržavanja koja predstavlja sumu koju kao naknadu za hranjenike, odnosno za lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje Ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu.


Pored toga, zakonodavac navodi i da ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj, dužnik izdržavanja. Naravno neka ograničenja moraju da postoje kako ne bi došlo do zloupotreba ovih prava, te nema pravo na izdržavanje punoletno dete ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje, kao i to da visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15% niti veća od 50% redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje.


Poverilac najčešće prvo pokušava da razgovorom i molbama ostvari svoja prava, izbegavajući rešavanje problema posredstvom državnih organa. Međutim, nakon mnogobrojnih neuspešnih razgovora i molbi, većina poverioca odustane od primene pravno raspoloživih sredstava za ostvarivanje svojih prava pred državnim organima radi očuvanja porodičnih odnosa, privatnosti, ali i zbog straha od reakcije dužnika i njegove potencijalne odmazde.


Ukoliko se poverilac i upusti u dugotrajan i mukotrpan postupak naplate potraživanja na ime zakonskog izdržavanja u Srbiji (prinudno izvršenje, krivična prijava za nedavanje izdržavanja...), trenutak kada većina njih odustane od dalje borbe je kada se dužnik preseli u drugu zemlju sa namerom stalnog nastanjenja u njoj. Malo ljudi zna da je Srbija pre više od 60 godina ratifikovala Konvenciju o ostvarivanju alimentacionih zahteva u inostranstvu („Njujorška konvencija“,1956.) čiji je cilj da olakša ostvarivanje izdržavanja jednog lica (poverioca) koje se nalazi na teritoriji jedne zemlje ugovornice od nekog drugog lica (dužnika) koje potpada pod jurisdikciju druge države ugovornice. Organi koji posreduju u ostvarivanju ovih prava nazivaju se otpremni i posrednički organi. Otpremni organ u Srbiji je Ministarstvo finansija, Sektor za imovinsko-pravne poslove, kojem poverilac podnosi zahtev kao inicijalni akt za pokretanje postupka, dok posrednički organ zavisi od zemlje na čijom teritoriji dužnik ima prebivalište.


Ovaj način ostvarivanja alimentacionih zahteva pokazao se kao izuzetno efikasan (neretko i znatno efikasniji od postupka prinudne naplate u Srbiji), a za samo pokretanje postupka neophodno je minimalno ulaganje vremena i finansijskih sredstava (overavanje kopija isprave na osnovu koje se zahteva izdržavanje i prevod od strane ovlašćenog sudskog tumača). Otpremnički organ (Ministarstvo finansija) zahtev poverioca sa celokupnom dokumentacijom šalje posredničkom organu, koji na osnovu nje donosi odluku o izdržavanju, koju može kasnije, na osnovu ovlašćenja datog od strane poverioca, izvršavati protiv dužnika i o tome redovno obaveštavati otpremnički organ.


U praksi, rok za dobijanje povratne informacije od posredničkog organa (najčešće odluke kao inicijalnog akta) u proseku iznosi od 2 do 6 meseci, u zavisnosti od zemlje ali često i od telekomunikacionih uslova. Konstatno snabdevanje posredničkog organa relevantnim informacijama za predmetni postupak, direktan prenos novčanih sredstava na račun poverioca, ali i redovnost u plaćanju su ono što čini ovaj postupak izuzetno efikasniam i pouzdanim načinom naplate novčanog potraživanja na ime zakonskog izdržavanja. Pored toga, dodatna prednost je i to što ukoliko zakonska obaveza i dalje postoji i postojaće još jedan izvestan vremenski period u budućnosti, poverilac može od trenutka podnošenja zahteva tražiti i iznos veći od onog koji je odlukom našeg suda dosuđen, uz detaljno obrazloženje razloga za povećanje iznosa izdržavanja (dete je sada starije, povećali su se troškovi, dužnik sada više zarađuje...), dok se za vremenski period do podnošenja zahteva može tražiti samo dosuđeni iznos.


Imajući u vidu da je pravo na zakonsko izdržavanje nezastarivo pravo, u bilo kom trenutku svog života poverilac može zahtevati od dužnika isplatu ove obaveze za period u kojem je on bio obavezan (prema odredbama Porodičnog zakona do navršene 18 godine života, a ukoliko je dete na redovnom školovanju, najkasnije do 26 godine života, kao i punoletno dete koje je nesposobno za rad a nema dovoljno sredstava za život), čak iako se on nalazi u inostranstvu.

26 views0 comments

Recent Posts

See All